Tekst
Jedna od deset osoba je zloupotrebljavala marihuanu bar jednom tokom svog života.
Više od polovine stanovništva (62,4%) izjavljuje o aktivnom pušačkom stažu.
Alkohol je bar jednom konzumiralo 88,3% stanovništva.
(Nacionalni pregled stanja u oblasti psihoaktivnih supstanci, 2022)
Ovim podacima dodajemo i činjenicu da zloupotreba alkohola kao predvodnika, ali i duvana i drugih psihoaktivnih supstanci, dovodi do zdravstvenih posledica koje zauzimaju treće mesto po učestalosti na svetskom nivou. Pored toga, sve veća je prisutnost takozvanih ponašajnih zavisnosti – zavisnost od kockanja, video igrica, društvenih mreža, koje će, čini se, vrlo brzo zauzeti primat nad zavisnostima od supstanci.
Kako vam deluju navedeni podaci? Da li ste se pronašli u ovoj statistici, bar tokom jedne faze svog života? Postoji li osoba iz vašeg okruženja kod koje prepoznajete neki oblik zavisničkog ponašanja?
Ukoliko je makar jedan od odgovora na poslednja dva pitanja potvrdan, sigurno je da će biti korisno da se u narednim redovima zajedno bavimo ovom temom. Mesec novembar je period kada se po međunarodnom i nacionalnom zdravstvenom kalendaru obeležava borba protiv zavisničkih ponašanja. Iako je zgodno koristiti kalendarska obeležja, ova sfera zahteva kontinuirano podizanje svesti, kroz edukaciju i prevenciju tokom cele godine.
Vratimo se na početak - „gde prestaje hedonizam, a počinje zavisnost?“
Da li je takozvano „vikend napijanje“ oblik zavisničkog ponašanja? Da li je agresivno ponašanje u alkoholisanom stanju sasvim uobičajena pojava ili ipak znak za uzbunu? Da li mogu da ostavim cigarete ako ih inače „samo povremeno uzimam“? Imamo li kontrolu? Ova pitanja bivaju posebno osvetljena tokom nastupajućeg perioda praznika. Uzmimo odlazak na slavu kao primer – ukoliko se ne poslužimo „nečim kratkim“ i ne nazdravimo pre obroka, pa još ako je to domaća rakija stara trideset godina - postoji velika šansa da uvredimo domaćina! A tek ako odbijemo neko blaže alkoholno piće tokom trajanja večere – gotovo nezamislivo, zar ne? Prijateljski stav prema konzumaciji alkohola u našem društvu, uz sveprisutnu ideju da se ne možemo opustiti i uživati na okupljanjima bez po koje čašice, dovodi do toga da to postaje neretko naša navika i nerazdvojivi deo bilo koje zabave. Pored alkohola, ta „prečica“ ka opuštanju i zabavi može biti bilo koja psihoaktivna supstanca, ali i prinudno ponašanje, poput kockanja i prekomernog igranja video igrica.
Koji su to znaci da problem postoji?
Iako bismo voleli da možemo da podvučemo jasnu i nedvosmislenu crtu između hedonističkog konzumerizma i zavisničkih ponašanja, to često nije slučaj, s obzirom na to da osoba, prilikom prvih susreta sa supstancama i prinudnim aktivnostima (još uvek) ne pokazuje posledice istih. Česti su primeri kada ljudi sami u svom domu posegnu „za kojom čašicom“ kako bi se opustili ili oraspoložili, te se ujutro bude i bez većih teškoća odlaze na posao. Ili kada tokom vikenda preteraju sa alkoholom i/ili drugimpsihoaktivnim supstancama, ali se vrlo vešto „očiste“ pre važnih obaveza. Ili kada „samo još danas“
odigraju tiket jer je dobitak siguran. Ovaj „funkcionalni“ period traje kratko jer vremenom želja za određenim supstancama i ponavljanjem specifičnih aktivnosti postaje sve veća, apetiti su jači, te je samim tim potrebna i veća količina za zadovoljenje. Nisu više dovoljne dve čaše vina, sada se isti efekat postiže sa četiri čaše! Probijanjem te barijere, povećanjem potreba i žudnje, okolina može jasnije da prepozna postojanje problema.
Osoba kod koje se razvija problem:
- teško kontroliše ponašanje, ne uspevajući da postavi granicu – poput vožnje bez kočnica
- uzima supstance i/ili učestvuje u prinudnim aktivnostima kako bi mogla da obavlja svakodnevne zadatke („dve čašice rakije pre javnog prezentovanja na poslu“)
- nastavlja sa zavisničkim ponašanjem iako se time pogoršavaju zdravstvene tegobe koje već ima
- u potpunosti prekida ili smanjuje učešće u aktivnostima u kojima je ranije uživala (izbegava sport, hobije, socijalna okupljanja)
- počinje da se izoluje od najbliže okoline i narušava odnose sa bliskim ljudima
- doživljava anksioznost i izjavljuje o sniženom raspoloženju ukoliko ne uzima određenu supstancu ili ukoliko ne obavlja određenu prinudnu radnju
Ovo su samo pojedini okvirni pokazatelji koji nam mogu pomoći da prepoznamo problem, i kod sebe i kod nama bliskih ljudi. Ipak, za detaljnu procenu, pa potom i pronalazak podrške i pomoći, potreban je individualni pristup od strane stručnog lica, psihologa ili psihijatra.
Možemo li izaći iz začaranog kruga?
Naravno, izlazak iz kruga zavisnosti je moguć! Prvi, ali često i najteži korak jeste prepoznavanje i prihvatanje problema. Nije redak slučaj da će osoba lakše prihvatiti da ima neki telesni problem – hroničnu bolest, srčane tegobe, nego da postoji problem sa zavisničkim ponašanjem. Pretpostavlja se da je tako zbog raširenog mišljenja da u pogledu zavisničkih ponašanja postoji kontrola, dok kada govorimo o telesnim bolestima – one su se „prosto desile“. Istina je zapravo da pojedinac nema kontrolu nad svojim ponašanjem kada se već nađe u začaranom krugu zavisnosti i da mu je jednako potrebna stručna pomoć kao i u slučaju odlaska kod kardiologa usled srčanih tegoba. Ne možemo očekivati samoizlečenje jer ono gotovo da nije moguće.
Baš iz razloga što je prihvatanje problema najteži deo, važno je da izbegavamo etiketiranje i okrivljavanje osobe koja ima problem. Izbegavajmo izraze poput „narkoman“, „alkoholičar“, „kockar“. Ovi epiteti šalju poruku osobi da je problem postao deo njenog identiteta i da šta god radili, etikete joj ostaju. Umesto toga, budimo nežni, strpljivi i podržavajući, bilo da smo prepoznali problem kod sebe ili kod nama bliske osobe. Biće verovatno negodovanja, stida, krivice, ljutnje, tuge.... ali pravi put ka izlasku iz začaranog kruga jeste istrajnost, strpljenje i svakako stručna pomoć.